Dno



Napeta tišina pritisla
noć.
Sve je mirno,
ni meseca nema.
Ti i ja
sasvim nestvarni u
daljini,
vešto se otimamo
sudbini.

Spojeni nevidljivim nitim
krenuli smo
svako na svoju
stranu,
kao mala deca verujući,
da se ima
gde i stći.

Tišina teška,
slike sve bledje.
Vakuum u glavi para.
Poznati osećaj praznine,
ledi i
razara.

Jeziva istina preda mnom
stoji i gleda.

Pita me dokle ću padati
na iluzija sjaj,
od umišljenih niti
praviti vezu, i
servirati srce svoje
za trpezu.

Stani budalo.
Probudi se iz
sna.
Zar ti je do sada
boli bilo malo ?

Zar ne vidiš tu
rupu izmedju grudi
što zjapi.
Na mestu gde je duša,
ti imaš ožiljak
samo.
Uzalud tražiš u paklu
raj.

Teška noć uzmiče još
ružnijem jutru i
zvucima smećara
budi iz sna.
Na zgarištu sebe
nepomično stojim.

Kada umrem,
spalite me.
Bacite pepeo moj niz
reku.
Neka me vetar raznese,
neka me pojedu ribe,
da se svaki trag
na mene izbriše i
da me ne bude,
nikada, nikada
v i š e !