Milost



Noć nemirna i
teška.

Na krevetu od bola u znoju
ležiš,
olovnog pogleda utonuo u
san.

Svaki nerv igra,
drugu muziku svira.
disharmonija dušu para.

Tvoj prijatelj Ego ti šapuće,
                                nagovara.

Iz daljine u svest probija se glas.

Sine prašine, prolaznosti, iluzije
zar zaboravio si

                     M e n e
                   Oca svog,

tu Svetlost koja stvorila je i
tebe.
     Šta je sa darovima
                    koje dadoh ti

               Ja,

          i zavetom, da nikada
nećeš misliti na sebe ?

Živiš u prolaznosti ništavila i
ne prepoznaješ
              tuđu patnju,
                              bolest i jad.

Kažnjavaš one koji ljubav
ti pruže,
    jer ne veruješ
                    da zaista
                           si im drag.

    Opako gaziš
     slabije od sebe,
između neba i zemlje
                   tražeći spas.

Za tebe je važno da
zavoliš

          s e b e,

i da u svom biću
                  spoznaš

     o d r a z   m o j.

Tada ću znati da i ti voliš
          M e n e.


Sve krajnosti svoje u
jednu tačku zgusni
i mome delu

svoj prilog daj.

I nikada ne zaboravi,
        da reči su mi malo,
ako iza njih ne stoji i delo.

Nemoj se plašiti
u svetlost podji,
njoj se prepusti,
jer Svetlost sam Ja

     T v o r a c

   sam tvoj
   I volim te Ja . . .