Balada izgubljenog sna




Ne mogu govoriti o onome,
što ostaje zatvoreno u ćutanju
srca.
Jedino o iluziji sreće u
prolazu,
surovoj igri mašte i spoznaji
istine.

To bezimeno trojstvo duboko u
biću živi i vlada,
sve oko sebe ruši i slama,
beznadju teškom,
puteve otvara.
Svemu oduzima lepotu i
dah.

Tuga duše do beskraja,
reka povreda,
cena je grešaka
puta do dna.

I kako iz pepela dići se
sada ?
Sutra za večnost uteha je
slaba.

A kad prodje sve i
bol sečenja vrpce,
duše što spaja,
u krošnjama drveća,
kiši što pada,
dugo će ostati ova
balada,
otisak želje izgubljenog
sna ...